Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 39]

суштине. Сваки их може и без презнака тачно прочитати и разумети. А да нисам бележио тактове, лако би: било могуће да им неук човек да произвољан и њима неприличан такт, те да их тако препначи п поквари. Г. Јоксимовић, ако је хтео да нише кригику за саму ствар, а не критику ради критике, боље би урадио да је тражио какву нетачност у самој подели такта, — јер је лако могуће да сам нешто превидео п погрешио, нарочито код развучених песама.

Г. Јоксимовић је потражио аргумент за своју замерку о бележењу такта, и нашао је овај: „.. јер оне мелодије које нису стваране за такт, не могу га ни пматитп“. Овоме ћете узалуд тражити емисла. Мелодије: се у опште и не стварају за такт, већ је такт као јединица ритма битност сваке мелодије. Свака мелодија

већ и по дефиницији — мелодија је спој гласорелда и ритма — мора пмати ма и најпростији ритам. Сваки

ритам има својих акцената, према којима се делп у тактове. Чак п оне мелодије које сам мало пре споменуо (хорали, наше рецитатпвне црквене песме), имају такта; само је овај посве неправилан, непрестано се мења према акценту текста; IM кал бисмо га хтели означивати, морали бисмо непрестано мењати бројеве; те је зато боље и пракгичније не писати га, јер он и онако у овом случају не означује јединицу ритма.

3. Даље Г. Јоксимовић велп како је „интересантна студија о метричкој разграни, јер је изведена на исти начин, на који се ти послови раде у других напреднијих народа“. Па одмах додаје: „Премда у овој збирци има много мелодија, које су скоро истоветне једна с другом: (бр. 11, 13, 19, 26) — састављене из једног почетног мотива, ипак је о свакој појединце Г. Мокрањац говорио посебно, и разгранавао је метрички“. (Курзив је мој). У ово мало редака има доста контрадикција и нетачноети. Г. Јоксимовић вели да пма много мелодија, а навео је само четпри, а и те четпрп нису ни скоро истоветне. Бр. 11, 15 п 19 еаевим су различне, а бр. 26 п 13 еличне су. Ове: