Srpski književni glasnik

249 СРПСКИ КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

Прашљиво лишће опустило се, па ни ла шушти, ни да се миче. Из сагорјеле траве бије чудна врућина и некакав загушљив, готово и смрдљив задах... Ни птице да пролети, да цвркутне, ни никога да се види, осим некаквих бубица прозрачних крила, што, кадикада, пролете изнад траве...

— Хоћемо лп сад виђети кога“ — запита Јефтан. пошто су изашли из гаја п етигли до неколико старих раштрканих колиба. Изнад колиба дизао се танак, провидан дим п повијао се по чађавим сламним крововима... Па ни ту се ничијега гласа није могло чути... Чак п оне

–

неколике кокоши, што су Će разишле по гомилама буњишта, испред колиба, нијесу какотале ни дречале, него опустиле крила, отегле шије и искривиле главе, па као да се растају са животом... Поред њих се улдрвенила некаква стара коњина, са шпљастим мршавим куковима, Te куња, лијено машући репом и бранећи се од сил-

них муха...

—Ово је село мртво! — рече Перо, отирући зној са чела.

— А ко да се јавља 0 овој врућини7 — осијиче Јово. — А, најпошље, п не треба нам нико, кад нас ево

на мјеету!..

Пред њима се, одиста, указивала нешто beni, плочом покривена кућа... Са лица је имала два неједнака прозора и велика дрвена врата, са два каната. Прозори су, додуше, били исцрвоточени и обрасли маховином, врата се накривила и канати готово да падну, али ипак... ипак је све то љепше било, него у осталих кућа.

Ево нас! — опет узвикну Јово, коракнувши у широку авлију пепред куће, ограђену са свих страна сниском сухозидицом.

На авлији, нарочито око бунара, у крају лежале су неколике овеће гомиле ђубрета,. По њему је скакутало неколико безбрижних врабаца, којима врућина није сметала, и облијетало је силесија некаквих мушпца... На средини се издизао широки дул... А, пепод њега, про-