Srpski književni glasnik

2) СРпски Књижевни ГлАСНИК.

два ока, која једино осташе код ове сипљоте жене. јеј» све остало беше умрло у њој. Чело јој је било црвено; образи, упали и бледи, имали су јагодице плавичасте: она се пћућурила у слами тако, да је човек једва могао видети њена колена, на којџма се пграла домина. Она нас погледа, поче по том дрхтати, осмену се на мене мало. п продужи своју пгру. Учини ми се да се трудила да да сазна како једном руком добија а другом губи.

— Погледајте је, има већ месец дана како пгра ту партију, рече ми мајор; сутра ће, можда, почети другу коју игру, која ће трајати дуго. јЈел' те да је то чудноватог У пстпи мах доведе у ред свој чаков који киша беше мало пекварила.

— Спрота .Лорето, рекох ја, ти си за навек ипзгубљена! Притерах свога коња уз двоколице и пружих JOJ руку; она ми механично даде своју, смејућп се благо. Приметих, чудећи се, да на претима пмађаше два дијамантска. претена; уверен да су то претени њене мајке, запитах себе сама: како су могли ту још остати код толике беде. Не бих, ни за цео свет, запитао о том мајора: али, како ме је пратио очима, п како опази да ми се поглед зауставио на претима Лоретиним, рече ми са извесним поносом:

— Је л' те да су то доста велики дијаманти Могли су се згодном приликом добро продати, али нисам хтео да се спрото дете од њих одвоји! Кад човек у њих дарне, она бризне у плач; она их никад не екида с руку. Иначе, она се никада не жали, и може покаткад п да шије. Одржао сам реч коју сам дао њеном сипротом мужићу, и за то се, заиста, не кајем. Никад је нисам остављао, п свуда сам говорио да је то моја кћи, која је полудела. Сваки је се показивао пун поштовања према њој. У војсци се све дл много боље извести него што се мпелп у Паризу, верујте! Она је пздржала еве Наполеонове ратове са мном, п увек сам успео да је извучем