Srpski književni glasnik, 01. 09. 1902., str. 34

ЉОоОРСЕ Том

двоколица, то је увек могуће. Била је увек лепо одевена, јер као командант батаљона, са добром платом, са дохотком од ордена. Почасне Легије, п са Наполеонском месечном платом, која је тала била дванут већа, био сам у стању да је издржим, и она ми ни мало није била на сметњи. На против, њене детињарије веселпле су покаткад офишре седмог ловачког пешачког пука.

Мајор се у псти мах приближи к њој п тапну је по рамену.

— Ћерп моја, дед проговори. коју са поручником; та лед, климни бар главом.

Она продужи играти домине.

— А, да, рече он, она је данас мало дивља зато

што киша пада!

Међутим, нема никад кијавицу. Душевни болесници никад не болују, п то је бар згодно. На. Березини п за све време повлачења. од. Москве, она је ишла гологлава. -— Дед, ћери моја, играј се, пграј се слободно, немој се ти, због нас, снебивати; ради шта хоћеш, Лорето.

Она му узе велику, црну збрчкану руку, коју беше спустио на њено раме, принесе је плашљиво усницама, и нољуби је као што би то урадила каква робиња. Осетих како ми се срце стегну на тај пољубац, и окретох живо коња.

— Хоћемо ли продужити наш пут, мајоре, упитах га: ухватиће нас ноћ пре него што будемо у Бетини.

Мајор саструга брижљиво, врхом сабље, жуто блато што се нахватало на његовим чизмама; затим се попе у двоколице, натуче на главу Лоретину капуљачу од њеног малог чоханог огртача, одвеза своју црну свилену мараму, п завеза је око врата своје усвојенице, удари ногом мазгу, слегну раменима и викну: ..Напред, бедна лружино!“ HM MH Će понова кретосмо.

Киша непрестано падаше тужно; сиво небо п сура земља протезаху се бескрајно; нека врета тамне светлости. бледо сунце, скроз мокро, заплажаше иза великих воденица које стајаху непомично. Настаде дубока тишина.