Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ.

КЊИЖЕВНОСТ.

Последњи Звуцн, од. Ђорђа Стратимировића. — У Сремским Карловцима, у лепоме издању, изишла је књижица: Последњи Звуци. Песме п преводи Ђорђа Стратимировића. |1902. 5", стр. 41]. Пекоје од ових песама штампане су u ранпцје: јелна у „Јавору“ за 1893, а мадригали са талијанскога у .„Колу“ за 1902. Оригиналних песама има свега 3; 5 је преведено са талијанекога из Петрарке. 5 из Кардучна, У из Гетеа, ~ из Хајнеа, који је толико траг нашим песницима. преводпоцима. Оригиналне песме не спјају ни садржином ни стихом. У „Бранковој чаши“ има оваквих места:

Ти си, Бранко, мени први туна.

Твоја пјесма свачега је пуна...

Једну капљу пзлих од милоште,

Зато брзо ову само јоште:

Уза чашу треба евирца, коло —

Та тако је и наш Бранко голо:

Тог се сјећајте, браћо и људи —

Па, Србадијо, весела буди! Х једном преводу из Кардучпа, где једва назиремо лепу песму талијанскога песника, има овакав етпх:

Дах запад-ветар лишће је прегибао

И лисетак сваки љупко је трептао. Да би се видело шта је најлешпа песма у рђавом, неритмпчном и тепавом преводу, треба прочитати како је Стратимпровић превео бесмртну песму Гетеову: „Знаш ли земљу гдено лимун цвета“ Преводп из Хајнеа су бледи, почетнички. и безмерно засгају иза ранијих превода Алексе Шантића nm Саве Мијалковића. Стратимировић воли мало познате п сковане речи: у његовим рђавим стиховима. ми налазимо: споменар, либати, пратник, грљај. блазати, јелше (јеле 7), вети, пома, итд. Ради стиха доћи ће: Дјана, место Дијана; влаема, место власима; у преводима пз Хајнеа биће Лоралија место Лорелај) коју је још Војпелав био прекрстио у Лоралај). Келн ће, по француском, према Кап де Со/јоегпће, постати Колоња. У кратко једна врло слаба књижица једног човека без икаквог песничког дара.