Srpski književni glasnik

2322 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Перо љутито отхукну. Прође Данилу иза леђа и стиснутом шаком ударп га по рамену.

— А што нпјесп друга кола наш'о, магаре никакво, — брекну.

— А ђе су друга кола у селут — окосп се Данило.

Перо објеси обје руке низа се. Тужно погледа у Јефтана.

— Шта ћемо саду — запита. — Зар не мицат' никуд више из овог пустог краја“...

Јефтан тури руке у џепове п поче замишљено ходати око дрвета.

— А има ли коња у селу — запита изненадно. — Има... Сам Јован, не знам како се зове, има три. — А нама треба четири! — упаде Перо. — Че-

тврти за пртљагу.

Јефтан се окрену п одгурну га.

—- Ти ми се не мијешај у послове! — осијече. Добра су и три!.. Трећи за пртљаге.. А Данило може и пјешке...

Данило оборп главу и уздахну.. Сад се тек сјети, како је лијепо било сједити поред Томе п возити се... Ипак не рече ништа... Само упрти пртљагу и пође пред њима да их води Јовановој кући.

Затекоше Јована гдје се наслонио на стар, полу разрушен плот, пуши на кратки чибук и наређује нешто двојици синова који, у страни, окопаваху кукуруз.

— Чули семо да имаш три коња, — запита Јефтан, потегнувши га за рукав. — Ако хоћеш да нам их даш до касабе П..... под кирију.

Јован остави лулу и као замисли се. Поче нешто рачунати у себи, погледајући их каткада испод ока, као да позна: јесу ли добре платише г

— Имам, пмам, — рече најпошље, осмјејкујући се... И могу дати, могу...

— A nupuja?

— Није скупо... На коња форинта, по форинта, одговори, загледајући им право у очи.