Srpski književni glasnik

КЕНИидБА. ПЕРЕ КАРАНТАНА. 5325

— Нека га Данило јаше ако хоће, а ја, вапстину, пећу! — осијече. — Могу и ја ијешке...

Данило поскочи од радости... Прилети коњу, узјах: га и поче попијевати на њему, теглећи га за гриву.

Једва пред вече стигоше у касабу ПЦ... у малу касабу. чија их љепота изненади. Куће, нанизане у правом реду једна до друге, све нове, малене, бијеле, као из cupa изрезане. Старих једва неколико, а и оне се згуриле у крају, те нико и не обраћа пажње на њих... Улице широке, праве, чак и — чисте... Магазе окићене еваковреним стварима, па их милина погледати !.. А даље, сасвим при дну касабе, издигла се велика, нова кућа, са високим вратима и великим прозорима п са примамљивим натписом Нове]! Раг15.. Тај хотел уједно је и највећа знаменитост касабе... Сваки касаблија, и који га не посјећује, поноси се њиме, а многоме је на устима она позната шала, како је вечерао у својој кући, а пио вино у Паризу...

Наши путници пођоше управо тамо. Одјахаше од коња и попеше се, уза мермерне степенице, до соба, које им јелна обла, љепушкаста, црнооска Швабичица показала.

— Фала Богу, кал емо живи ! — викну Перо и, онако у свима хаљинама, завалк се на кревет. — Фала Богу, — рече и Јефтан и погледа, испод

ока, лијепу Швабицу... А Данило се пспреи и удари се по преима: — А мене коњ није мог'о оборити! — реке.