Srpski književni glasnik

524 СРпскИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

И, помоћу Даниловом, поче товарити пртљату, а њима. остави да самп узјашу...

Коњи, чим кренуше, као да осјетише несигурне јахаче на плећима. Перин поче да се гица п окреће, поче изводити марифетлуке пи показивати како умије и на задњим ногама да стоји... Перо премрије од страха... Поблијели, полегути се, ухвати се за грпву п склопи 'очи, да не види своје пропасти... А Јефтан потјерао за њим, труцка на коњу и поново псује и свадбу п све.

Једино Данило п Јован што су ишли мирно и полако, за пошљедњим коњем. Обојица задуханили, па се упустили у разговор:

— Благо теби, свијета ћеш виђет', свијета, — рече: Јован. — Ја, к'о кириџија, виђео сам млого, ама ти

ћеш више!

— Сводно, — одговори Данило. = Вољео би ја, да. сам дома, па да лијепо епавам... Ко је паметан, не миче се из своје куће...

Јован презриво одмахну главом.

— Не знаш ти то! — дочека. — Што се'више види, више се п зна, више... Ја сач, у нашем селу, највише виђео, па највише п знам, највише...

Изненада обојица узвикнуше. Перин коњ хтио да изведе нови марифетлук и спустпо се на прва кољена. А Перо се ослабио, полетио се њега“ главачке и екљокао се на земљу... Сви прискочише око њега...

— Шта би 7 — запиташе.

Перо нити писну, нити зубима шкрипну. Само опсова нешто и, сав упрашен, диже“се са земље.

— Што се не чуваш — прекори га Јефтан.

— Чув'о би се, — одговори Перо, ама зар сам ја пророк, па да му знам табијат.. И какав ми је то коњ, који игра и обара људе... При погодби нијесмо казали да нас обара п то је непоштена ствар...

— Коњ је добар, — 'упаде Јован, -— па му драго. да поскочи, драго... :

— Перо се ухвати за кољено п завртп“ главом.