Srpski književni glasnik

ФрАНСИНИН МуФ. 243

годишње под новембареком маглом — само један песник, спазивши Кака кад прође, погоди да је он пратио своју драгану до вечне куће.

Кал су дошли до раке, „чергаши“, гологлави, уредише се около ње. Жак стаде на ивицу гроба; његов пријатељ лекар подржаваше га рукама.

Гробари су се журили да брзо еврше посао.

— Нема надгробне беседе, рече један од њих. У толико боље. Хајл, другови, хајд.

Скидоше санлук са кола, везаше га ужетима и спуштише га у раку. Један гробар извуче затим ужета и изађе из раке; затим, уз помоћ једног од својих другова, узе ашов и стаде бацати земљу у раку. Рака би брзо затрпана. Онда забодоше мали дрвени крет чело главе.

Усред јецања лекар чу како се Жаку оте овај узвик егоизма:

— () моја младости, то тебе закопавају !

(Наставиће се.)

( Превео с француског „4“ .) ХАНРИ МирРЖЕ.