Srpski književni glasnik

ПО ЊЕ:

Поноћ. У страви пустих обала Живота стрн о, изумро дах.

Без краја само тајанетвени шум Корита шумна хуји потмуло

У тмини што се губи далекој

Кроз непомичне црне обале...

По тамно сивом глатком површју На сухој клади плови епокојно Мрачан, тајанствен рибар поноћни. С очних му дупља леден сплаза мрак, А. грдни скелет, језив, погурен

К'о грдна сен се у мрак прелива. Кроз црну тмину мирно пролази, Тихо, без шума вози ноћни лов...

ИП клада плови, тајанствени чун, Далеко сиви остављајућ' траг. Оловно небо покој повило,

Обале пусте, мрачне промичу, Бескрајне, равне, глухе обале

У поноћноме глуху мртвачком....

П плови тихо, мирно, нечујно,

На сухој клади, миран, мрачан, црн, И плови тихо, вози ноћни лов....

Тишина. мртва... живот замро... Пусто у бескрај, пусто мртвачки Куд непомпчан рибар пролази.

П, вај! у мрежи крилом пружена С тавнине тупе пред њим беласа Хладна и чиста девојачка пут...

+ СТЕВАН М. ЛУКОВИЋ.