Srpski književni glasnik

378 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

и девојачке успомене, никада и не сањајући да ће све то једнога дана оставитити да се никад више не врати. — У другом чину, Розанијеви су у једној скромној швајцарској вили у Женеви. Масимо, синовац 'Ђованијев. дао је стрицу посла и зараде у једном евом индустриском предузећу, и стари Ђовани тегли и даље. Остали у кући, мало су променили животом. Маћеха Ђулија, која није престала бити елегантна и допадљива госпођа, молује у скупим бојама рђаве пејзаже, поткрада кућу, и забавља се са неким егзотичним норвешким уметником; Томи. је продужио свој милански спорт тениса MH отмену забаву у картама, „зато што та игра изражава неку нехатност и немарност према новцу, по чему се познају људи из вишег сталежа.“ Покушао је и да ради, али без успеха: није никад напшао на послове који би одговарали његовој способности, Једина Ненеле умела је у себи наћи нешто снаге за нови живот. Када је први пут отишла да да своју досадну и јевтину лекцију енглеског језика у малој пензионарској кућици у неком удаљеном буџаку женевеком, дошло јој је да стрмоглавце слети натраг низ мрачне степенице на ваздух и слободу. Мрачна и загушљива трпезарија у којој је држала час некој шеснаестогодишњој накази, строго и туробно лице удовице која је није испуштала из ока за цело време лекције синовљеве, цела та јадна и необична јој атмосфера гушила је. И да је бар знала енглески! Та жена од чијег се само погледа толико бојала, тражила је граматику, коју она није никад знала ни учила, граматику поред које је она, Ненеле Розанијева проводила вечери, при лампи, да сутра, после пола сата хода по киши п ветру, по блату у прелграђу, зарали три динара! Толико јунаштва и воље не би она у себи нашла, да није било ове раскалашне маћехе, овог јадног погрбљеног Ђованија, овог малоумног брата, неспособног за сваки напор, готовог на сваку слабост. Та безбрижност породице порел бедних и крвавих двеста педесет динара Ђованијевих, које је Ненеле с великом бригом и муком распоређивала од првог до тридесетог