Srpski književni glasnik

ПозоРишни ПРЕГЛЕД. 379

у месецу, мучила ју је и гризла је, и она је кушала да испуни до краја ту необичну дужност. И, затим, Ненеле није остала сама: Масимо је био ту.

Масимо, синовац Ђованијев, који се беше јавио у у несрећи породичној, покушао је да спасе што је било за спасавање у кући стричевој. У ову породицу успаваних савести и зачмалих воља, Масимо уноси собом једну нову струју живота и енергије. У старога Ђованија је истрајан напор, у Масима је предузимљива воља. „Треба само хтети вели он Томп-у, и победа је ту.“ Масимо, то је агилан принцип живота, иницијативе, личне вредности и заслуге, принцип индивидуалне воље и савести. Живети собом и од себе, не зависити ни од живих ни од мртвих, живети пуним својим животом, животом својих мишица и свога. мозга, осећати потпуно пи неспоредно својим нервима, опажати својим чулима, ценити својим судом и способностима, уживати својим спонтаним здравим расположењем: живети без предрасуда, без конвенција, слободно, неограничено, поштено.

Тај наук живота Томи-у у двадесет седмој години касно је дошао. Он још није стигао у нискости своју палу маћеху, али свесно види како иде стрмоглавом брзином у пропаст, и види како нема снаге да начини тај нови, несавладљиви напор. Он се отимао и покушавао је, али је увек малаксавао пре по што је стигао да размисли о томе шта хоће или неће. — У трећем чину он има овај разговор са својом сестром:

Томи. Кад сам примпо ту дужност, био сам уверен да ћу хтети издржати... Рачунао сам да су ме околности измениле. Отимао сам се. Господар је обишао са мном целу ралионицу, ла бих све лепо разгледао. Врло лепо!.. За тим ме је одвео у своју канцеларију и дао да му напишем неколико писама... са свим незнатних. Ништа ме није немило дирнуло. Ничега тешког — ничега досадног.

Ненеле. И никаквог прегнућа.

Гоми. Већ од сутра дан нисам више одлазио.

Ненеле. Јеси ли се борио са собом 7

Гоми. Не. Нисам ни одлучио да не одлазим. Него, просто нисам више ишао.