Srpski književni glasnik

ИЗ „ПРОЗАИДА“.. ДВЕ ДУШЕ.

Два су човека у једном истом тренутку издахнула. или, што се вели, умрла.

Душе њихове једнога истога тренутка узвише се ка Божанској висини. Тако душе чине увек, чим осете да их ништа не претеже доле.

Дизале су се у висину, најпре полако, па све брже и брже. У томе лету, очешате се једна о другу, угрлише се једна у другу, спојпше се једна ес другом, да заједно путују. „Милије ће“, веле, „бити Богу, кад нас види овако; а и нама је то приличније, слађе, и поноеније.“

(: А то су били на земљи два жестока непријатеља:)

ЗМАЈОВА.