Srpski književni glasnik

420 СРпски Књижевни Гласник.

била потребна, да би могао у њој радити. Дадоше му собу, и он у њу унесе ногаре, длета и иловачу. Првих петнаест дана радио је на лику намењеном гробу Франсинином. Лик је представљао великога анђела раширених крила. Тај лик, који је био слика Франсинина, не дочека свога. краја; јер се Жак после кратког времена није више могао пети на ногаре, п убрзо није се више могао дићи ни са постеље.

Једнога дана рецепт лекарев допаде му шака, и Жак, пошто виде лекове који су му прописани, разумеде да је с њиме свршено; он написа једно писмо својој породицпи и дозва сестру Свету-Женевиеву, која га је тако лепо неговала.

— Сеетро, рече јој Жак, тамо горе у соби коју сте ми позајмили, има једна мала глава од гппса; та глава, која представља анђела, била је намењена нечијем гробу, али ја немам времена да је изрежем у мрамору. А имам тако лепо парче мрамора, са лепим црвеним браздама/!.. Укратко... сестро, поклањам вам тај мали лик да га наместите у болничку капелу.

Жак умре наскоро после тога. Како је погреб био пстога дана кад и отварање годишње Сликарске изложбе, „Водопије“ нису учествовали у његовом погребу. „БВештина пре свега“, рекао је Лазар.

Породица Жакова није била богата, п вештак не доби своју нарочиту гробницу.

Закопаше та негде, у гомили.

( Превео с француског „4“ .) ХАНРИ МирЖе.