Srpski književni glasnik

Позна)ЈЕСЕН. 495

Даљне звуке, тиху песму неку

О љубави, бескрајну и меку Познајмо се!.. рука сузу брише... Познајмо се! ја... не могу више...

ТО ЗНАТЈЕСЕН.

Изнурена, модра, згрчена, и нага,

Са засталим дахом, већ у пола мртва, Смрзава се јесен... Ни једнога листа: И последњи сад је њена пост'о жртва...

А. високо горе, стремећи гроз магле, И режући крил'ма цео бескрај сури, Задоцнело јато невидљивих тица

Испод неба кричи и на југ се жури.

На висини мркој то су гласени крици,

Да се братско јато не расле у лету;

И поздрави то су добачени озго

Нашој хладној земљи, нашем есемрзлом свету.

Далеко су места камо јато спеши,

И крајеви жарки куд га жеља води; An сустати неће!.. Ах, како је дивно Кал се слошки граби сунцу и слободи!

Boxx. С. НиколаАЈЕВИЋ.