Srpski književni glasnik

П РОЈ ЕЋЕ. 3

да се смеју — пуетота улица, обасјаних месечином, раетужи их.

На станици затекоше тишму, благајну отворену. Звонцад звоњаху, Чивути ватрено брбљаху, шачина људи чекаше мало у страни, епремна да седне у воз.

Тек што је Мара купила карту, јек звона пресече скупљени свет. Све живо крете напред. За њима Мара.

Локомотива. са два пламена ока јураше, шиштећи и избацујући дим и пару.

Девојка се стаде праштати с мајком и другарицама, Окрете се момцима — на једном крилу стојаше Јузек.

— Па и ти си ту — ослови га весело — и не јављаш се.

— Море то ти је намрштенко — рече један од њих.

Јузек приђе, ухвати јој руку и принесе је устима.

— Срећан пут.

— Хвала — шану Мара, а срце јој игра од радости.

Овај пољубац учини силан утисак на присутне.

— У кола! — викну кондуктер.

— Врати нам се — говораху девојке.

Јузек климну главом у повлал.

Седе у кола — врата залупише. Стаде на прозор. — Па пиши — мољаше мајка.

— Кад не умем! — А зар мало њих умеју у Кракову. — Готово! Воз се трже, ланци звекнуше, и стаде се кре'тати лагано. Момци узвикнуше: Ура! — а девојке гласовито: — Врати се, Маро, чим могнеш... Јузек махаше шеширом. Воз мину зелену светиљку, губећи се у мрачној шуми. Жмарци прођоше девојку. Сама у празном вагону, у ноћи, осећала се напуштеном, сирочетом. Срце јој се отимало мајци, другарицама, селу, кући. Пролеће је необично привлачило својим чарима. Јузек је дошао чак до Слотвине, пољубио је у руку. 35