Srpski književni glasnik

34 СРПСКИ Књижевни ГлАеник.

— Онда се бар врати о жетви, бићеш ми предводница. Правићу претен, провешћеш се.

Није знала шта да одговори. Тражаше одговор очима, алп га не нађе. Јузек е момцима изишао на сокак да види епахијеке коње.

Остатак дана била је нешто невесела. Ишла је као. у сну. Пред вече отрча у брезик, да набере љубичице и беле раде за пут.

— Та проговори штогод — наваљиваше мајка.

— Шта ћу кад сам као брљива, не знам ни сама шта ми је. Лепо сам пошашавила...

Пошто месец изгреја, дођоше другарице а се њима п неколико момака. Начини се у кући шумно и весело. Мари се поврати присебност, грозничаво спремаше ствари у корпу: киту цвећа, лончић маела и прегршт ораја поклоне од пријатељица.

— Хајдемо, хајд мо — наваљиваше. Има доста да се иде, и Бог зна шта се још може десити; а обећала сам госпођи да ћу се вратити.

— Хајд мо.

Изађоше сви из куће, мајка закључа врата. Опкољена. девојкама иђаше Мара, за њима момци, смејући се и шалећи се. Придружише им се још неколико момака, с њима и Јузек. Мара га не опази, а оевртати се ни пнтати није се пристојало.

Ишли су живо, низ брдо. вијугавом стазом по засејаним њивама. У долини сијаху жућкасте светиљке, а даље, око железничке станице, плаве п зелене звездице бацаху чудно тајанетвену светлост.

Момци су ђаволили, девојке се смејале. Мара, утучена, иђаше напред, као да би хтела умаћи. По некад. би је нешто стегло у преима, заустављало дах; жалост јој испуњавала срце, — заустављала се. Није се тужила али јој беше тешко на саму себе и завиђаше девојкама на веселости.

Прођоше кроз пусту варош. Одјек њихових корака одбијаше се о зидове. Не семедоше да говоре гласно ни