Srpski književni glasnik

г140). 2: БА.

( ДРУШТВЕНА. СЛИКА H3 IV. BEKA ПОСЛЕ ХРИСТА.)

Марко Авзоније, један оронули млад човек из етаринске римске породице, се тешком муком добио угледно место за надзорника многобројних болница и бесплатних ломова. за. странце, које ту скоро беше завео император Јулијан Отпадник покрај храмова олимпијских богова.

Авзоније је својим пријатељима приредио једну прекрасну малу гозбу. Ту беху: стпхотворац Публије Порфирије Оптатијан, који је недавно изабрат за конзула, бивши адвокат Мамертин, зналац поезије и кухиње, императорски квестор Гаргилијан и весели непријатељ 60гова, љубазни подругљивац, философ Јуније Маврик.

Домаћин тек што се беше окупао у врућој волујској крви, коју му преписаше лекари. Лежећи на меким узглављима, умотан у полупровидну тунику од амогијеке 'тканине, коју је носило најразњеженије псточњачко женскиње, он претурате из једне руке у другу велику кристалну куглу, што се употребљавала ради расхлађивања дланова за време летњих врућина. Он скор ништа није јео из раскошних чинија, које су доносили гостима. Авзоније још од раног детпњетва пати од неизлечиве слабости желуца, наслеђене малокрвности и рђавих сокова. Он је сркао житку кокошију чорбу из златне шољице и присмакао је прженим хлебом, уверавајући да је већ одавна навикао наслађивати се воњом пријатних, али за њ шкодљивих јела, и да је тако једно наслађивање куд п камо финије и племенитије, него само јело.

Веома малог раста, елабуњав, есмрзлица, ћелав већ од лвадесете године, испијена и бледа, некако вечито преплашена. лица, ни младићеког, ни старачког, — Марко Авзоније није чинио силан утисак својом спољашњопћу.