Srpski književni glasnik

496 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

И поред тога се на њему видео слаб, скоро угашен одсев старинског патрицијског рода. Звали cy Pa arbiter eleganttarum, то јест судијом свега отменога у светском животу.

Авзоније беше осетљива. српа пи био је спреман да се заплаче чптајући дипрљиве описе смрти јадне чобанке Хлоје у поетским буколикама. Али је. при свем том, чешће с наивним п доброћудним. осмејком говорио, да, кад не би било најновијих предрасуда, он би радо направио себи купку од свеже људске крви, која је, по уверавању лекара, куд и камо кориснија од волујске.

Он је имао хиљадама уображених болести. Покушавао је свашта, само да би се угојио. То беше заветна, али неостварљива, машта његова живота. Али ни највештији лекари никаквим узбудљивим лековима, никаквим купкама не могоше загрејати охладнелу крв у млитаву телу овог јадног недоношчета, носледњег огранка патрицијеког рода што пзумпре. Кад би му пријатељи приметили да је ослабио или побледсо, Авзоније би по неколико дана ишао као изгубљен, и дуго се не могаше утешити. Он је могао по целе сате престојати пред огледалом и гледати тако у своје бескрвно лице, пун неке брижне њежности према себи MH пун милосрдног ужаса. Више свега на свету бојао се какве заразе. С тога надзорник не пушташе пред себе никога из својих болница, пре него што. би се ови окадили брезовином и разним мирисавим смолама. Сам пак тамо није ни завпривао и само што је вредно узимао мито од нижих надзорника.

На дан гозбе Конзул Мамертин, познавајући његову слабост, нарочито му је споменуо, да сз нешто угојио. Авзоније је засијао од задовољства и почео је гостити пријатеље опчињеном љубазношћу.

На великој чинији изнесоше кокош, вешто изрезану од дрвета. Раширених крила, квочка је, као жива, лежала на злаћаној свежој слами.

— Заповедио сам да је насаде на јаја, — проговори домаћин шаљивим осмејком, — али се бојим да се