Srpski književni glasnik

НА СТРАНПУТИЦИ.

„Дође т. зв. јесен,

Т. ј. стало надати „жуто лишће“, и т. д., Те скоро под сваком граном

По један песник

Стоји, и види

Где мре природа, и погреб јој прати,

П ја сам покушо једном

-— Поштујућ' песнички 1515 — , Да се својски растужим,

Па да процвилим у ритму.

Ал' озго ведро небо,

А у мени насмејана душа, Исмејаше ми тугу,

Те ни крај најбоље воље „Не могох открити

Смрт у природи.

На против: ја волим кад пада лишће, Те у стотини боја, Од црвене до црно-мрке, Покрије тле; A сунце на њега падне, Па дотка ћилим. М. Ћурчин.