Srpski književni glasnik
267 СРпокп БњижЖеВвНу ГЛАСНИК.
— А јеси ли тн одовлен7 — занита.
— Нијесам.
— А колико сеп ,осуђенг
— Не знам...
— Међер еп крупан зликовац, рече“ овај и важно затресе главом. — Чим тебе одма“ не осуде, 3101... Ко зна колико ћеш још лежати...
Перо задрхта.
— Зар знате7 — занита.
— Знамо богме... Ми све знамо... Ми омо овђе. што 'но се каже, домаћа чељад... И дањивамо но ноћивамо! Имамо лијен. конак, храну, па да Бог поможе!. Ако каткад и изађемо у чаршију, то је онако, због шетње, да се луфтирамо, па се опет вратимо овђе...
Перо га погледа.
— А шта сте екрпвилиг — “запита.
— Ситнице!.. Нашалимо се са, каквим сељаком! одговори овај. |
П сви се засмијаше.
— А обично вам овђе7 — запита Перо.
— Обично, — дочека онај. — Обично п љети II зими! Мо овђе најволпмо!.. Ето и Клепан зна (и показа руком на онога, што је малоприје говорио) како нам. је зимус необично било у чаршији! Стегла зима, а етегла нае глад... Ниг има мјеста да се огријемо, ни да што заложимо... Ни један немамо ни најре, а џабе не да нико...
„Хајдемо у полицију, нека нас ухавее“ велим ја.
„Хајде“ вели и он.
И дођоемо.
„А шта сте скривили 7“ запита. комесар.
„Ништа.“
„Па кад нисте ништа скривили, не могу вае затвори...“ Погледах ја у Клепана а Клепан у ме. Дошло нам обојини да закукамо од глади... Стиесло нам се...
„A што ме гледаш, оца ти твога!“ изненада се
OROGIIX. Ha Ib5.