Srpski književni glasnik

Оцене и ПрРИКАЗЦ. 6241

уопште да што боље одрели садржај ове и распорели диалог по лицима. која се у њима помињу. Како му Плаутова комедија није много у томе помогла, а тако ни талијанске локализације | .Менехама“ (јер је Држић у „Пјерину“ самостално разрадио Плаутову идеју и саставио свој нарочити заплет). то је Г. Булмани морао и независно од Плаута ла разглела текст „Пјерина“, да га нроучава, испитује. да прави конјегтуре о значењима. појединих места, да комбинује у својој имагинацији поједине призоре како пх је Држић морао замишљати, уопште ла ради јелан врло иппав, а у многом артистички посао да би дошао до што потпуније ресторације самога комада. Тај посао Г. Будмани је израдио вештачки, виртуозно, магистрално, п ако га није могао потпуно ни увек спгурно радити. Позната је, у осталом, његова савесност у научном раду, а тако и финоћа и оштроумље у приликама кад су ове потребне.

Посао је овај, у пето лоба, био и изузетно тежак пошто је, како пзгледа mo PF. Будманијеву рееторисању комада, у овом комаду не само самостална него п врло заплетена интрига, п пошто је главна идеја у њему добро екеплоатисана у смислу што већих и што више варираних комичних ситуација. Кад је узео главну пдеју о Облизанцима пз Плаута. Држић је замиелио да Пјерин 1 не воли и неће да узме богату „Лучилу него лепу Дијану, а да Пјерин П, чим се појави, одмах пристаје ла узме Лучилу;“ и то је узео за оенов интриге. Из тога „основа“, Држић је извукао многобројне пи разноврене ситуације. Г. Будлмани је имао најпре да докучп ову основну сптуацију. па онда да п све друге редом, једну по једну, погађа, а то није било лако. Требало је наслутити призоре кад се Дијанина фамплија вајка што је Пјерин изневерпо Дијану и

Г Видети оно како је FP. Будмани скоро гениалпо решио једно ситно питање о Рањининој ортографији (Дујева. 1). паваттеа. увод U. Будманија, стр. ХЕП, прим.)

7 PF. Будмани се без довољна разлога боји да његова конјектура о овој радњи Џјерина П кије доста основана.