Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

„Што је добро“ — У Сремским Карловцима, у којима се у последње време јавио приличан број српских књига, изашло је, из „Српеког Спопа“ прештампано, лело: „Што је лобро7 српским народним пословицама истумачио Ог. Данило Трбојевић“ [1902, 8%, 206, пена 2 круне]. Писац је редом изнео опште појмове о добру. а затим о „дијеловима добра“: ралу, мудрости. карактерности, љубави, праведности, праву, верп, најзад о друштву. Што се тиче замисли: дати моралне поуке на темељу народне моралне филозофије, основати етична начеза на народним пословицама, она је скроз п скроз погрешна. Из хиљада народних пословица и изрека, разнородних, набацаних, шарених, разнога поресла, каткада противуречних, може се извести штогод се хоће, може се доказати штогод је човеку воља. Пето толико има смисла изводити етику из народних пословица, колико је имало емисла изводити естетику из народних песама, као што се код нас радило пре четрдесет година. Да би доказао своју врло сепорну и ни мало нову тезу, Г. Трбојевић је силом стварао нове изреке, и у „српске нарсдне пословице“, трпао речи којих нема ни у једној збирци народних умотворина. које је сам писац проналазио и ковао. за евоју употребу. Тако на пример, од када су „српске народне пословице“ ове конвенционалне и баналне речи: „навика друга природа“, „онај се не вара, који зна, да га варају“, „чистоћа је Богу мила“, „прекор за тврдоглавством долази“, „воља те доћи, воља не доћи“, „истина сунцем сја“, „трбух не зна за шалу“, „милост у невријеме велика је немилост“, „доброта се далеко хвали“, „лигни узрок, дигнићеш и гријех“, „одвише велика правда велика је неправда“. „Бог је стари чудотворац“, „правда је у Бога, а да у кога7“, и тако даље! Поред тога, књига је писана претенциозним, језуитеко-сладуњавим стилом, и оставља утисак једне дуге, самртно досадне предике. Г. Трбојевић је хтео ла нам објасни шта је то лобро. Он у томе није успео, али му је нешто друго веома