Srpski književni glasnik

52 СРпски Књижевни. ГлаАСНИК.

даље, ако тако могу да кажем, своје манифестације и околности, које њиж карактеришу и појачавају као што оне карактеришу m појачавају прве. Цео тај ипз, п све те разгранате мреже манифестација и околности, које се тако ређају у више слојева или спратова, или се „гроздасто“ слажу једне око других, то су објективне значајне појединости које треба наћи п покупити, од чијег обиља и избора зависи цео ефект, и на које се своди екоро сва инвенција. Јер лепа, јака места нису нарочите, сваки пут нове инвенције, но само појачања ранијих додавањем нових околности.

Г. Домановић умео је своје две три основне инвенције, или почетне замисли, да испреде п развије у те појединости на одличан начин.

Неке од његових инвенција ми смо навели већ мало пре, причајући и коментаришући садржај „Данге“. Ако их се сетпмо, видећемо на њима ла су као 00јективне појединости лепо нађене: п да су лепо нађене зато што су карактеристичне, и нарочито зато што су поједине међу њима пропраћене својим. најзначајнијим околностима: поквареност људи у причи јако је карактерпеана њиховим радњама п говорима, а те су радње п говори измишљени с таквим околностима. које ту поквареност још. јаче истичу. Кмет, на пример, за своју обест нема ни то извињење да је она бар њему од користи; грађани нису само подлп као људи који би из оскудице у одважности и поносу пристали да подносе срамоту, но јој излазе на сусрег са сервилним одушевљењем; подле у частима замењују подлији; а ти подлији, то су млађи; грађани воде п своје жене на жигосање; жене носе своју децу; некима још није ни један жиг довољан, но траже два; по тима се народ клања ca страхопоштовањем; II тако даље. Свуда је. дакле, рђавој радњи додата њена „отежавајућа околност“. (А саме радње су очито пробране између најрђавијих).

Тако је пе осталим пнвенцијама у причи, и сптнијим, и најситнијим, које нису могле бити обухваћене