Srpski književni glasnik

ot

ТРП Приче РАДОЈА М. Домановића. У

ава. је јуче кмег пројагао... Млад је, али ми старији ни изблиза, имемо у равни...“

П ако су овако извађени из контекста, није могуће не осетити пп. овде сатиричну јачину ових сарказама. Свака нова појелдиност је нова п свирепо истакнута сведоџба дубоке покварености људи који овако мпеле п говоре. Међутим, те нове јаке појединости нису, као што би се могло помислити, нове инвенције, то јест нарочиге, увек различне. потпуно и сваки пут нове појединости, но су само разгранавања исте почетне замисли (или неке раније инвенције) помоћу нових околности, које ствар осветљују с више страна илп је појачавају у степену. У овим примерима. оно што чини ефект у свакој јачој реченици (види нарочито подвучена места), то је увек нова околност. под којом тај једини и исти факт: бити јалан, постаје већа срамота. Писац је умео вешто и обилато да прибере те околности. По овим примерима, који не износе више од десет реди, могла би се поставити читава скала мање II веће подлости ових људи према околностима под којима их јашу: према томе да ли су старији или млађи, да ли их јашу ређе или чешће, да ли их јашу „практиканти“,! „великаши“, или „сам кмет“, да ли су их јахали раније или скоро, да ли су под бичем јаукнули или не. У тим новим околностима је оно што сваки пут даје јачину на први поглед новој инвенцији.

Тако је у целој причи. Свуда се ефект састојп у појачавању почетне инвенције значајним околностима, или тих околности новим, ових опет новим, и тако даље, често кроз више слојева, илп спратова, како емо их горе назвали. Овакве су анализе по нужности сувише опширне, ма колико да их човек скраћено излаже, и зато ову анализу није могуће даље пратити; али би било занимљиво показати то гранање у више спратова на примерима у којима нова околност не појачава почетну инвенцију. но

_ Т ЛШта ти говориш“, вели један бирач другом једном, кад тебе ни практикант није никад узјахао !“