Srpski književni glasnik

00 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

— Ви нам испричасте ваздан чуда (овога пута ја узех реч)! а. мене пзостависте из њих. — ( вама ће се леспти чудо које ће бити бар толико велико колико пи остала: ви ћете тада бити Хришћанин.“

Чуте се са евах страна усклици. :Ох! рече Шанфор; сад сам мпран; ако нећемо изгинути док Ла Харп не буле хришћанин, ми смо бесмртни“.

— КЕ, рече у том тренутку војвоткиња Грамонова, ми жене смо баш срећне што немамо никаква учешћа у револуцијама. Оно није да се и ми баш никако не мешамо у те ствари, али се зна да у нас нико неће да дира: ми смо жене... — Ви сте жене, али то вас, госпође моје, овога пута неће заклонити: ма колико се ви не мешале ни у шта, с вама ће урадити псто што п с људима, без пкакве разлике. — Али шта нам ви то причате, господине „Казоте7 Па ви нам то проповедате о смаку света. — Не знам; алп што знам, то је да ће и вас, гоепођо војвоткињо, одвести па губилиште, вас и многе друге госпође са вама, у тамничким колима п с рукама везаним иза леђа. — Ах, та ја се надам да ће ми за ту прилику дати бар каруце застрте црном чохом. — Не, тоспођо; веће госпође но што сте ви ићи ће као и ви у тамничким колима и везаних руку као и ви. Веће госпође! Ila то кнегиње из владаочева дома“ Још веће госпође... Овде се друштво ускомеша, п лице домаћиново натушти се. Шала се свима учини претерана. Госпођа Грамон, да разгони облаке, пређе преко овог последњег одговора, п рече као у шалп: „Видећете. Г. Казот ми неће оставити ни псповедника. — Не. госпођо, нећете га имати, ни ви, ни ко други: последњи коме ће га дати пз милости, биће...“

Он застаде. „Но који је тај срећни емртник који ће пмати ту прерогатпву7 — То је последња која ће му остати, и то ће бити француски краљ.“

Домаћин се нагло диже, п цело друштво у исти мах. Он приђе Г. Казоту п рече му узбуђено : „Драги господине Казоте, ја налазим да је та ваша погребна шала