Srpski književni glasnik

– ~

БЕЛЕШКЕ. 75

лин.). — Ево и друге серије хуморпетичких прилога! Ова је нешто мало повољнија него прва, али ипак човеку није најпријатније кад види, како се у нас натеже с хумором, како“ се узимају банални мотиви, како се претерује у спенама п цртању личности, како се покушава да се нелостатак јачег осећања п финијег опажања замени чак и грубим досеткама. То се јавља п у млађој и старијој генерацији, п у бољих и у слабијих. Већ о имитацији да и не говоримо, она је махом врло уочљива. Највише се угледа на Твена и Гогоља, као стране хумористе који су у нас најчешће превођени. Нп прилози ове збирке не чине велики изузетак, али ипак она по оригиналности мотива одмиче од прве. Само једна ствар изгледа сасвим као да је преведена или прерађена — бал код пуковниског кројача. Може бити да се и варамо, али у страној књижевности пма прилично оваких хуморески.

У овој збирци има доста разноврености. Између финог и нешто мало коппраног хумора у Јанковићевој сличици. Којим је поводом и по којем основу осибрено MP. (aлају Фају бирачко право и чисто народне шале у Вукићевићевом Страшном сну има врло много разлике. Дома новић са Нашим послима шп. Сремац са Политичким мучеником већ се примичу сатпри, ако не толико по тону, а оно по тенденцији. Сремац. узгред напоменимо, можда и сувише често показује ову своју ердњу на партијске мученике, али је ова прича сачувана бар од непосредне алузије. Глишићево ћрев за крв мало је више карикирано, а По Санда је слаба. ствар, која заслужује да се прича за столом, алп није од ефекта овако штампана. Најпосле Угрпчићева. хумореска „Из старе корпе“ учинила је у своје време јачи утисак, али кад се нажљивије прочита, наћи ће се у њој по неки елеменат који је мало и незгодан. Она, у осталом, чини по тону контраст Јанковићевој хуморесци, коју је, ако можете веровати, неко. Бог те пита из каквог разлогг. назвао „„џентлменском“

Једна. угашена звезда, илустрован роман. Написао .!. Комарчић. Београл, 1902. Стр. 2297 i XVI. Цена 27 дин. баш је досетљив човек овај Господин Комарчић. Он је хтео да да цару царево п Богу божје, као што лепо пише у свегом писму, п као што и господин попа чешће у пркби говори. И тако је најпре у својим .Прецима и потомцима“ хвалио земаљске. величине, па се по том винуо у васиону, и елавећи бесконачност и. Бога, подемехнуо се