Srpski književni glasnik

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. 615

не разломак, те је сам себи довољан. У том смислу, обично се друштво може упоредити са оном руском свијком у којој сваки рог има само један тон, а тек тачним слагањем свију излази музика. Јер су осећање п дух ве-

ћине људи монотони као тај једногласни рог; зар не

изгледају већ многи од њих као да имају непрестано само једну и исту мисао, неспособни да мисле другуг7 Из тога се, дакле, даје објаснити не само то, зашто су тако досадни, него и зашто су тако дружевни и зашто најрадије иду као стадо: the gregariousness of mankind., Што је једном од таквих људи нееносно, то је монотонија сопетвенога бића: — опште зшШНа Јађога“ fastidio sul:, — само кад су заједно и у друштву они чине нешто као они руеки свирачи. Напротив, човек пун духа може се упоредити са виртоузом који сам изводи свој концерт или и са клавиром. Као што је, наиме, клавир, сам за себе, мали оркестар, тако је он мали свет, и оно што су сви они тек суделовањем других, он је то сам јединицом једне свести. Као и клавир, он није део симфоније, него је способан за соло и самоћу; ако мора се другима да суделује, он то може чинити само као главни глас уз пратњу (као год и клавир), или за давање тона у вокалној музици (као год и клавир). Ко, међутим, воли друштво, може из овога упоређења да извуче правило да оно што људима с којима се он дружи недостаје у квалитету, то мора он у неколико да надокнади квантитетом. Са једним јединим човеком од духа можете пмати довољно друштва; али ако имате на расположењу само обичну сорту људи, онда је добро да имате много њих, да би вам разновреност и заједничко деловање дало што добро — по аналогији поменуте руске музике — а Бог нека вам зато подари стрпљења. : Оној, пак, унутрашњој празнини и духовној немаштини људској ваља приписати и ово. Када се некп пут,

1 Особина да људски род живи у стаду. Пр. % Свака лудост гнуша се саме себе.