Srpski književni glasnik

#

Књижевни ПРЕГЛЕД. 623

„српске. мајке“, и као нека миниатура „мајке Југовића“, Јоаким не уме да разговара, не уме ни да се паметно интересује за њене несреће, ни да је пита, ни да је слуша, ни жали. Она му, сирота, прича своју траБе. гичну историју, а он је сваки час прекида својим неве| с штим питањима, неумесним примедбама, својим чуђењем Ћ које је скоро без пијетета и ако одаје нешто хумане |_____ (гдегде увеличане) сажаљивости. Он, пре свега, не зна нимало њену петорију, као што (како изгледа) не зна ништа ни о Хаџи-Продану; ако је пита, пита је само што

је „љубопитан овакве вешчи знати“; па онда, почиње

: разговор овако: „али, драга госпођо мајко, молим вас па изволите ми изјавити вашу несрећу“, и наставља пита| њима: „пак после“ и молбом: „е, молим, госпођо мајко, само даље“; а кад она после првих објашњења долази на саму ствар, он спрема себи ефекат приче овако: „но, сада ћемо лепе турске ноте чути севпрати“; кад, најзад, она стане казивати крваве п варварске призоре које је гледала, он себи дозвољава некакве неразборите неверице и сумње о томе п пита је: „е, али, молим вае, госпођо мајко, јесте ли ви вашег спна (Пајсија) на копу познали2 може бити ла је био какав други“, или, за другог сина кад она каже да су га из Небојше извели (да га убију)

па га она једно јутро није тамо нашла: „може бити да "су га пустили (на слободу)“, и т.д. Нека ме нико криво не разуме: ја не кажем да је Јоаким овде неосетљив и индиферентан; напротив држим да је п он био дирнут "овим причањем (оно што он после каже да је, на крају тог причања, „скоро пао у несвест“, то већ наравно није истина), али ништа од свега тога што он ту каже п како се при том понаша, не одговара ситуацији, није у тону с њом. Такав је Јоаким скоро једнако, у евима ситуацијама у којима се на свом путу нађе, по целој Србији: "нигде није у тону, у хармонији, у складу с оним што та окружује.

Има момената кад Јоаким изгледа боље него што смо га сад оцртали. Брати се пред наше очи по неки

и