Srpski književni glasnik

Б= ЛЕ Ш КЕ. 537

време“ гледа са филозофеке висине и — врло пристојне даљине.

Не улазећи у пишчево сметено развијање рђаво ехваћених, настраних и парадоксалних појмова, и толико исто сређену и прибрану аргументацију, поменућемо само још неколико занимљивих реченица из ове брошуре. „Консервативци кушају да притиском утишају политичке страсти пи осећања, а радикална и социјална демократија куша да их стиша задовољењем, што на крају крајева излази на једно исто, јер стишаност, не гледајући на. начин извођења, значи толико исто колико и мртвило. И све стишати значи толико исто колико и све умртвити... „У људлском и друштвеном животу нема ничега без апсолутизма, без тираније ма у ком ступњу и облику... Неко напослетку мора бити апеолутан, а да ли ће тај неко бити краљ, парламенат, народ, или надмашна већина народа, какав папа, или сабор, то саму ствар ни мало не мења: апеолутизам је оно што је, појавио се ма где, и ма у ком облику...“ „Тврђење да парламенат или ма ко други, може бити веран израз воље народне психолошки. је апсурд... И слобода збора, као и слободно престављање народне воље психолошки је апсурд... Према томе детиња је наивност држати ла има нечега без апсолутизма, без притиска и тираније“.

Симпатична жижа свих ових пзлагања и максима је Др. Владан Ђорђевић. Поред велике услуге које је учинио својим противницима, „оживљујући својим притиском једну учмалу и разбијену партију“, Др. Владан Ђорђевић, који је у прво време радикално-социјалистичког покрета у Србији одрицао да постоји социјално питање у Орбији, за социолога Г. Миловановића има огромних заслуга као велики привредни и економни политичар. „И кад се узме на ум да су све мере његове политике — сем фаталног преког еуда — биле проста припрема. за ту капиталну привредну задаћу, онда нам његова заслуга постаје још импозантнија и даје права на име државника. првог реда...

Између особених али до данас искрених уверења Г. Миловановићевих, и чудног тренутка у коме се ова књижица, појављује, ми смо у недоумици шта да кажемо на крају, после њене тридесет п две стране. У интересу своме, и ради оних који су још имали боље мишљење о њему, Г. Миловановић би много боље учинио да је са том истом сократовском резигнацијом и душевном хра-