Srpski književni glasnik

245, rente јабука и и зрушака кад abe. те, младе

га се човјеку. од страха, И етудени. у жилама крв ле Пи а у костима ерж емрзава. Тешко је самовати иланеком чељадету, тешко, претешко ! ~ Коњ уједначио, ma поносито, гипко језди у лагараванлуку. док неоклен из магле, као изненада, јекну

Јесен дође, а мој драги оде; Ђе ли ћу ти презимити зиму !

Умиљато, обло. једро грло пригушено, забринуто ја OT E” кроз. маглу, приближујући се према мени. . гвоздени ланац, испод врата на коњу, уједна– чено авецка, и ми се полагано спуштамо у мрачну, илаинску долину. Са евију нас страна. обасипа. магла. једва ујно струјећи покрај ушију. Зађоемо у маглу. Само се ош, подалеко иза нас, види влажан, бљедуњав траг од аут свјетлости по жутом, утабаном путу.

Дува студен вјетар, оштра, ледена измаглица бије о гризе по образима, око бркова и косе хвата ее мекано, (бјеличаето иње, а. пјесма се све више и више приблиожује, боно, сјетно. јецајући:

Јесен дође, а мој драги оде; Ђе ли ћу ти презимити зиму !

– Коњ језди и стриже кроз маглу. С обе стране пута,

живе ограде, црвене се дугуљасте бобице бијелог трна, модре се округле. набубриле трњине кроз танки, епв-

прије ко Позно, планинско воће!

"Истом се у близини покаже марвинче, или се изнад eHe залепрша. птица, па опет нијемо, нечујно утоне у

| сету, збијену маглу као у спње, непокретно. дубоко моје.

кроз маглу блиједо ravan пламен и прену варница, па се опет све умири. Само пјесма и лаље јеца, цвили,