Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕЛ. 625

Устава од 1894; тако она басна Лав и лицемери, у коју је збивено све што су закрпљене савести у проданој штампи говориле. То је онај хор животиња лаву, чије су шапе још крваве:

Прво лија започела смело: „Господару, свако твоје дело

»Као сунце са небеса сија, —

А магарац: „Гако мислим и ја“, „Анђео си од како те знамо«, —

А зец на то: »За нас живиш само«, „Све си мане к'о прах давно стрес'о«, А во брижно: »И не једеш месо«, »Благ си, добар, само давиш злога«, А магарац: »И личиш на Бога«.,.

Нарочито она скорашња Стара прича, која тако верно подсећа на извесне беседе и гестове. Лав се реши да уреди своје царство, врховно надзорништво да лисици, вука постави за чувара свих стада државних, магарца за попечитеља рада. И када су поданици зајаукали од сувише доброг поретка и велике среће, лав пође по својој земљи да тражи зликовца који квари ред.

Наплђе на вука, крваве њушке и шапа, посред оглоданих костију, којп му се стаде жалити на бунтовне јагањце :

»Превратничке мисли понеле их собом, Па су најзад стали да ти прете гробом И кад јутрос почех да их учим лепо: Да је дужност њима да слушају слепо, Не таче им срце моја дуга нега, Већ ме одмах, ево, изранише свега. Сад се у гроб спремам, већ ми жића није, А мало пре причест узедох од лије“. Цар се на то трже, Па ће рећи брже; „Ко год супрот стане мојој царској вољи, »Кољи!,..«

Магарца нађе, свег крмељивог од лењости, у чкаљу,

са дигнуте четири ноге у вис, где се жали како је од 40