Srpski književni glasnik

618 СРпски Књижевни Гласник.

како је било пре шездесет година, кад је сиромаштина била много већа и просјака много више него сад, пашће у очи релативна величина и савршенство нових кућа у којима станују радници; — боље одело занатлија, који носе недељом чоју, и слушкиња, које се утркују са својим газдарицама; — лепши начин живота, који води томе да радници све више траже бољи квалитет хране; и све то као последица двоструког напретка: подигнуте наднице и у исто време ојевтинале робе, и друкчијег разреза порезе, којим се смањио терет нижим класама на штету виших класа. Исто тако ће му пасти у очи контраст како је народно благостање запремало мало места у јавности онда, а како га сад запрема много; тако да су данас, ван Парламента као и у Парламенту, најважнија питања предлози за благостање сиротних класа, и да су сви б0гаташи позвани да ступе у какво филантропско удружење. Међутим, док се тако маса диже умно и физички далеко брже него пре, док смањени проценат смртности доказује да је сад просечно живот мање мучан, разлежу се узвици, све јачи и јачи, да је зло тако велико да се не може уклонити ничим мањим до само друштвеном револуцијом. Не водећи рачуна о знатним напрецима, не водећи рачуна ни о овом повећању човечјег века које би већ само за себе било јасан доказ да се у свему иде на боље, све жешће проглашује се да је стање тако рђаво да треба срушити цело друштво и подићи га на новој основи. И у овом случају дакле, као и у оним малопређашњим, што се зло више смањује, то се све већма туже на њ, и што се више констатује природна моћ лечења, то јој се све мање верује.

То не значи да има мало шта да се поправља. Нека нико не мисли да ја, наглашујући горњи парадоке, олако узимам патње што их толики људи сносе. Судбина велике већине увек је била и данас је још, ван свакога збора, тако жалосна да је тешко и мислити о њој. Нема сумње да садањи начин друштвеног уређења не може задовољити никога који воли своје ближње, и нема сумње