Srpski književni glasnik

632 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

треба у младости отимати што се више може. Понос, љубав, нада, амбиције, све је одлетело, и ја, који сам се осећао позван за виши живот и сматрао за бољег од других, дошао сам до тога да чамим у једној плеснивој канцеларији и да понизно мољакам начелника да ме не заборави за класу у новом указу, и да као дете од прута стрепим од ове ниске и одвратне Розе, коју из свег срца презирем, али која господари мојим бедним чулима и мојом подлом вољом, толико да не бих могао живети без ње.

Можете ме осуђивати колико год хоћете, слободно вам је и насмејати се на мој рачун. Ја унапред знам шта ми можете рећи, ја све то тако исто добро знам као и ви, али тако је суђено нама кукавним словенским недоношчадима Хамлета и Обломова. Када се приближимо четрдесетој, сви смо ми једнаки колико нас има, сваки у својој средини и сваки на свој начин!

Треба спавати. Скоро је поноћ: на пољу се чује тежак бат ноћних чувара који иду на смену. Ватра је догорела и прети ми се на ногама мрзну. Треба да ме видите, Господине, како на претима идем у собу за спавање, која заудара на стари намештај, и где се чује уједначено и енергично ркање моје сапутнице у животу. Сутра треба ранити, ваља раније устати и спремити каву за Розу и мене, па онда у канцеларију, у таљиге, у плесан.

Остајте ми, Господине, здраво и весело.

Х. (За верност преписа јемчи) БЕОГРАЂАНИН.

има ан је но вд а паша а ње ве ка

А ве ада А

ји.

њу 1 БР ДА ЧИ) ад зри

И а о

IM ка

к

Њу Бе Ри

а “a У (VA aaa ay „0.3