Srpski književni glasnik
579 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.
Па гурну ногом у пијевца, као да му је сметао, и погледа је.
— Је ли теби Тахирага ишта говорио7 — запита готово осорно.
— Јес, — одговори она мирно.
— Е, што ти је он говорио, то ти велим и ја, дочека још осорније. –- Не могу ја отезати ни извијати, вего ти то кажем, па ако хоћеш хоћеш, а ако нећеш немој.
Она обори очи и поче се играти бошчом.
— Он ми је говорио пуно, — прошапта. — И липо је говорио...
Њезин говор осоколи мула-Мехмеда. Он се исправи толико, да главом умало не обори ону плочу на стрехи.
— Е, и ја ти липо говорим, — викну. — Ево мене, а ето тебе, па смисли и, ако хоћеш, хајде одма... — Брже је то, — одговори она као затежући се.
— Боље је, да се причека који дан... — Ја, ћитаба ми, нећу чекат' ни десет декика, —
опет ће мула-Мехмед. — Тахирага је рек'о да све буде хазур до шјутра, јер му ја друкчије не смим у очи погледати... И липо ти ја велим: хајде!.. Ни краве нису
помужене, а триба ји помусти.. Хајле!
Мунта, отприје приправљена. на овај позив, није се хтјела дуже размишљати. Насмија се на њега, измаче се мало и, довикнувши: „Причекај, сад ћу ја“, оде у кућу.
Као на углевљу чекао је мула-Мехмед неких десетак минута. Шетао је испред врата и сваки час гуркао јадHora пијевца, док се она не врати, мало љепше обучена, а умотана у фереџу. Кад је затворила врата, мула-Мехмед опет узе пијевца за ноге и, климнувши јој главом, пође пред њом.
Тек пошто је помузла краве, измела собе, очистила и уредила кућу и сигурала мршаву вечеру, уљегла је Мунта у собу мула-Мехмеду. Вечерали су заједно. МулаМехмед мотао је залогаје ћутећи и непрестано гледајући час на једну, час на другу страну. Никако није могао