Srpski književni glasnik
Како се Мула-МЕХмед Оженио. 573 стегнути срце, па Мунти право у очи погледати, шта више било му је криво што и она њега нетренимице стимаје и што га толико мучи оним њезиним чудним погледом. Желио је и да проговори, да је запита штогод, а ни то није могао. Ништа му није могло панути на памет. И љутио се, ради тога, и на се и на њу. „Није за мене жена“, мислио је, „ништа вего што ме мучи, па не могу слатко вечерати“...
Иза вечере Мунта диже синију, покупи мрвице и опет сједе. Наслони се на јастук готово одмах до мулаМехмеда и опет га поче гледати. Мула-Мехмед, не знајући шта друго да ради, потегну иза појаса малу, упрљану крпицу, раздријеши је и извади из ње мало духана, што му га Тахирага дао, па напуни лулу. Опазивши то, Мунта скочи брзо, као веверица, пстрча, донесе угљен и метну му на лулу. Безазлено лице мула-Мехмедово развуче се малко, бркови му заиграше.
— Мог'о сам ја и сам, — рече.
— А што ћеш сам, кад сам ја овђе7 — запита она и примакну му се ближе. — Ниси ме дов'0, да џаба сидим.
Њезине ријечи допадоше му се, па се опет осмјехну.
— А бегенишеш ли ми башчу7 — запита.
— Липа је.
— А кравег
— Добре су.
— Јеси ли видила како је Руменка мирна“
— Јесам.
— Ово ми је трећа Руменка. Једна нам крепала, једну продали, а ово је трећа... Рахметли мајка купила је за триста гроша.
Она не одговори на то, а ућута и он. Потегну још неколика. дима, па отури чибук и погледа напоље. Ноћ је била лијепа, свијетла. Читаву авлију, башту, и мрке кровове сниских сусједних кућа, са нахереним димњацима, залијевала је мјесечина, чије свијетло-љубичасти млазови продирали су и у собу, кроз мале отворене пенџере, и падали на зидове собне, освјетљујући на њима.