Srpski književni glasnik

Из Једног ДНЕВНИКА. НО

толико себе ради колико због ових мојих у кући којима сам већ досадио.

Осећао сам се пониженим, бедним и, у исто време, смешним устајући, за време лечења, свакога дана са зором, пре сунца. Колико сам пута заспао на пола часа пре но што ћу устати.

3. јула.

Јуче по подне донесе момак часопис који редовно примам, Ја га примих и оставих на сто. По том изиђох у варош.

Мој отац, дигнувши се од спавања, наиђе на часопис и стаде га прелиставати. Поглед му паде на моје име, потписано под једном тужном мојом песмом. Он отвори књигу где беше почетак песме и прочита неколико првих стихова.

Наједанпут поглед му застаде, склопи књигу и јекну.

— Ух! . :

— Шта јег упита мајка, која се ту десила.

— Овај наш написао једну песму, одговори отац.

— Па дед ми прочитај да и ја чујем, рече мајка и намести се угодније на столици.

— Остави!

— Штог

— Е, ево што...

И он опет узе књигу, отвори је и поче читати. Није прочитао ни десет, петнаест стихова, па се загрцну; мајка се већ гушила у сузама.

Затим зовнуше једно дете те им оно прочита до краја.

Ово ми је данас причао један рођак који је јуче био сведок ове сцене, и који је историк, те му се, са тога разлога, и ако је он иначе Ваљевац, мора веровати.

5. јула. Моја болест хоће понеки пут и да се нашали са мном, као са старим, добрим пријатељем : изненађује ме својим пријатним походама. Јуче сам јој се, не знам