Srpski književni glasnik

Из Једног ДНЕВНИКА. 809

Тога ради ишао сам у понедељак, 2%. овог месеца, у једно село на два часа хода од места у којем се бавим. Лекар је једна жена, сељанка.

— Шта ти је7 — упита ме она.

— Хвата ме грч ево овде, и ту показах на лицу место где се вилице спајају.

— Е, није то грч; то је оно. Ту значајно уздиже обрвама; то је значило моју страшну болест.

Одиста, дијагноза је била потпуно правилно постављена ; једна проста сељанка решила је за трен ока питање које су дипломирани лекари двадесет година безуспешно решавали. То ме није толико много зачудило; али кад ми она, упитавши ме: „је л' овако“ показа главне симптоме моје болести, ја сам се изненадио.

Казала ми је да јој дођем сад у недељу, 3. августа, и да понесем за лечење потребне ствари: свилени конац, из три дућана, ма које боје само не беле, једну бритву црнокору, парче жутога воска, једну коленицу (земљани чанак, ћасу) и бургију.

Ја нисам кадар замислити какав ћу изгледати као здрав: човек се и с несрећом тешко растаје кад је на њу навикао, и кад је она већ постала битним делом његова живота.

Моја болест као да осећа да јој се о глави ради: синоћ ме је походила и, преко обичаја, остала је у посети дуже...

3. августа.

Јутрос устадох са зором. Пре пет часова кренусмо оној сељанци. Са мном је ишао један пријатељ који је и први пут, у понедељак, био са мном.

После извршене церемоније која толико не спада у празноверицу, мој лекар ми рече:

— Не бој се ништа. За четрдесет дана јављаће се болест ; али чим се склопи четрдесет дана бићеш здрав као дрен; можеш узети ирву девојку за жену