Srpski književni glasnik

| i

| ф :

И и

#%

СРПСКА ДЕПУТАЦИЈА У ЦАРИГРАДУ. 827

Тежиште упутстава датих депутатима била је тачка о наследном кнежевеком достојанству. Кнез Милош је у томе гледао не само добитак за себе и своју породицу, већ и једино средство да се привилегије зајемчене народу одрже у снази, и да се земља сачува од унутрашњих раздора и штетних страних утицаја.

Како је тражење наследног кнежевског достојанства било очевидно противно емпелу осме тачке Букурешког Мира, на коме је требало једино да се оснивају ерпски захтеви, дакле и народна молба од 1820 године, то Русија није могла тражити од Порте да се овако важна концесија упесе у Акерманску Конвенцију. Све је дакле зависило од добре воље Портине, и кнез је био готов да сва уверавања и доказивања о својој верности и оданости према њој поткрепи и другим аргументом: новцем. Депутати су добили усмене поруке да не жале новац за поткупљивање портипих великодостојника.

Ма како да је држање кнежево према Порти, нарочито за време грчког устанка, било корисно, ипак. је кнез знао, да Порта није толико наивна да верује да је то држање резултат кнежеве личне оданости према њој, већ да је оно било условљено приликама у Србији и интересом његовим и народним. Услед тога кнез је био уверен да ће се Порта врло тешко решити не само да му подари наследно кнежевеко достојанство, него да ће гледати да не испуни ни оно што је свечано гарантовано Акерманском Конвенцијом. Њено устезање да саопшти Србима своју обавезу и да позове депутате у Цариград било је очити доказ њене зловољности. Услед тога руска интервенција у преговорима између српских депутата и портиних делегата изгледала је кнезу као једино средство за повољно решење народних послова.

тервенцију рускога заступника у Цариграду. У септембру исте године конвенцијом у Акерману Русија је поново потврдила Букурешки Мир у свој његовој општој садржини. Осма тачка Букурешког Мира пак била је растумачена у смислу молбе српскога народа од 8 септембра 1820,