Srpski književni glasnik

648 ОСРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Нека буде!

Узе чутуру и понуди матер. Она одрече главом. Он обриса уста и гледајући је оним оштрим погледом, рече:

— Хја! права част! Паприкаш и ракија! А што да не! Треба да имамо и ми неког тала!.. Спаси Бог!

Кад положи чутуру, угледа испод њеног лакта велику паклу бољег дувана и књижицу папира. Он то извуче и рече с горким осмејком:

— Хја, рекох ли ја! Права част! Хајде да се јеглени!

И узе савијати.

Омиља. распреми судове, однесе dena кости, па изнесе из куће простирач и покривач. За то неколико тренутака беше Новица нагао четири пет пута плоском. кетко је кад пио и пушио, али кад се наклопи, не зна шта је доста.

— А наш газда легао без вечере7 пита... Та, дабоме, најео се у вароши, па залпо жестоко, па сад спава Рао окупан! Зацело, сања сад како је поново газда и кортешује да га бирају за кнеза! Хоће, а што не! Господар Моша може све, а хоће радо за ланчић, два! Као пријатељу, њему продаје за триста сребра, и ако је бачка земља скупља! Пајдаши Чича и Чивутин... ха-ха-ха!

Омиља. уђе.

Новица. се пружи и подними, ставив чутуру и паклу крај себе час би се оштро загледао, као кад се некоме добро у очи гледа, или се чикањем одговара на увреду; час би се пакосно осмехнуо; час је махао главом и намигивао. А у застојцима једнако је сркао и пушио.

Тако га затече месец стигав на половину неба. У тај мах изађе Чича. Син се трже као да виде утвару; и кад се отац врати из акоришта, викну му Новица:

– Срећно, Чичо, да Бог да! Весело, Чичо!

Чево се збуни и застаде. Беше висок, стамен, румених јагодица, очију плавих, водњикастих, „оборених бркова:

– Еј, да су ми сад овде Цигани, па да поиграмо! Кад је јеглена, нека је јеглена.