Srpski književni glasnik

— Ево шта је!.. ја сам пропала, Родолфе! Ти ћеш ми дати на зајам три хиљаде динара/!

— Али... али..., рече он п мало по мало устаде, и лице му узе озбиљан израз.

— Ти знаш, настави она живо, да је мој муж сву своју имовину уложио код једнога бележника ; тај је бележник побегао. Ми смо били принуђени да узајмљујемо; пацијенти нам нису плаћали. У осталом, ликвидација није свршена; ми ћемо касније доћи до новаца. Али, данае, због трпи хиљаде динара, 'хоће да нам, пописују ствари; п то сад, овога часа; и, рачунајући на твоје пријатељсво, ја сам дошла.

— Ах! помисли Родолф који наједанпут јако пребледе, зато ли је она дошла!

И он мирно рече:

— Немам, драга гоепођо.

Он није лагао. Да је имао три хиљаде динара. дао би их, без сумње, ма да је уопште непријатно чинити тако племенита дела, јер је тражење новаца најхладнија. и најпустопнија од свију бура које еналазе љубав.

Ема га је у први мах неколико минута гледала непомично :

— Немаш!

Она понови више пута:

— Немаш!... Могла сам поштедети себе од ове последње срамоте. Ти ме никад ниси волео! ти ниси ништа. бољи од других.

Она поче да се одаје; беше се изгубила.

Родолф је прекиде, уверавајући је да је и сам у новчаној неприлици.

— Ах! жао ми те је! рече Ема. Јест, веома жао!..

И, заустављајући свој поглед на једној ишараној пушци која се блистала на зиду:

— Али, кад је човек тако сиромах, он не меће сребро на кундак од своје пушке! Он не купује сахат ишаран седефом! настави она показујући на Булов сахат; ни позлаћене пиштаљке за своје бичеве — овна их је