Srpski književni glasnik

: ГоспоЂа Бовари. 653 додиривала — ни украсе за свој сахат! Ох! њему ништа

не достаје! Чак ни прибор за ракију у његовој соби; јер ти волиш себе, ти живиш лепо, пмаш замак, мајуре, шуме; ловиш на коњу, путујеш у Париз... Ах! та и само ово, узвикну она узимајући са кампна његову дугмал за наруквице, та и најмања од ових лудорија, може се претворитп у новац!.. Ох! ја их нећу! задржи их!

И она далеко баци лугмад, на којима се прекиде златан ланчић кад ударише о зил.

— А ја, видиш, ја бих теби еве дала, ја бих све продала, радила бих својим рукама, просила бих по друмовима, за један осмех, за један поглед, да чујем од тебе: „Хвала!“ А ти ту мирно седиш у својој наслоњачи, као да ми још ниси довољно бола задао 7 Да није тебе било, знаш ли, ја бих могла живети срећна! Шта те је приморавало да ме задобијеш“ Је ли то била нека опклада Ти си ме међутим волео, тако си говорио... Па и мало npc jom... Ax! боље да си ме отерао! Мени још горе руке од твојих пољубаца, а ево овде, на овом ћилиму, клечећи, заклео сп ми се на вечиту љубав. И ја сам ти веровала: TI CH MC пуне две године водио кроз најдивнији и најслађи сан!.. Опомињеш ли се наших планова за путовање7 Ох! твоје писмо! оно твоје ппемо! оно ми је срце раздпрало! И сад, кад сам поново дошла к њему, к њему који је богат, срећан, слободан, да га молим за помоћ коју би сваки човек учинио, преклињући га и враћајући му сву своју љубав, он ме одбија, зато што би га то стало три хиљаде динара!

— Немам их! одговори Родолф са оном потпуном хладноћом иза које се, као иза каквог штита, крије савладан гнев.

Ема изиђе. Зидови се љуљаху, таван је притискиваше; п она поново прође дугачком стазом, саплићући се о гомиле увелога лишћа које је ветар разноспо. Напослетку стиже до рова пред гвозденом капијом; она поломи нокте на брави, толико је хитала да је отвори. Затим, једно сто корака даље, задихана, држећи се једва