Srpski književni glasnik

9. –_, : )

Јован ЈовАНовиЋ ЗМАЈ. 931

сам те, а ти пуна цвећа“ ; песник Ђулића увелака: „Мра чни, кратки дани“, „Ох како је сиво, тамно“, „Болна лежи, а нас вара нада“, „Пођем, клецам, идем, застајавам“; песник балада „Три ајдука“, „Лех Едим“, „Селим бег“; песник горких сатира „Негдашњем пријатељу“ и „Другог и друкчег путешествија“, у којима има осећања као у липреким песмама; песник онога низа ђустијевских сатира: „Браца“, „Видов-дану“, „Практични савети јелHOT великодостојника“, „Јутутунска народна химна“, „Неким Цинцарима“; песник оних изредно духовитих шала „О Змају“, „Мисли једног маторог Ш.“, „Флориан Шпицбергер о поклону мајор Мише“, „Слободна штампа“, „Ода чутури“, „Ода празној кеси“ — јасно је, велим, да тај песник може само погрешно бити назван стихотворцем. Опште мишљење није се могло толико преварити да великим песником назива стихотворца. Широка публика може у својој оцени, искреној и неискреној, јако да се превари само онда кад је за оцену потребно имати велике начитаности, претањеног укуса, дубљег опажања, или филозофеких мисли; али кад се ствар тиче уметничког дела које износи сваком приступачна осећања, језиком који нам је свима познат, опште мишљење не може се толико збунити да као петину прими оно што је истини диаметрално противно. Недић није марио целокупнога Змаја, Змаја песника п јавног радника заједно. Осим тога, по природи свога укуса, који је нама познат, који се, у осталом, може видети и из његових критика, и који је, узгред буди речено, био узак — Недић је био роман тичар; а Змај није ни у колико био романтичан песник. Недић је волео Хоторново „Скрлетно писмо“, а није волео „Воденицу на Флоси“ од Џ. Елпота. Од свих Гетеових дела он је највише ценио „Јаде младога Вертера“ ; . ценио их је више но „Фауста“. Он није волео приповетке Лазе Лазаревића, које су ca „Гореким Вијенцем“ најлепше што је наша књижевност досад дала, а волео је, или је бар више волео, приповетке Ђуре Јакшића. Тако је Недић, за кога је Милорад Шапчанин 19•