Srpski književni glasnik

940 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

вима одреди, и за кога после све социјалисте гласају. Као пример необичне дисциплине, која влада у редовима социјалне демократије, навео је Мило у својој књизи „Бернштајнов случај“.

Едуард Бернштајн објавио је 1896 у социјалистичком часопису Хепе 7Ле16 низ чланака под општим натписом: Проблеми социјализма, који су изазвали необично оштру полемику између немачких социјалиста, и били дискутовани на конгресима у Штутгарту, 1898, и Хановру, 1899. Бернштајн је тврдио, у чланку Утопизам и Еклектизам, да између садашњости и најближе будућности, с једне стране, и, с друге, оне будућности кад социјалисте буду узеле власт у своје руке, не може постојати радикална и потпуна супротност. Он је критиковао оне, који замишљају да ће се друштвени преображај моћи извршити од једном, да ће то бити нагао скок из капиталистичког друштва y социјалистичко друштво. „Не верује се у чуда, каже он, а претпостављају се чуда. Повлачи се једна велика преграда: овде друштво капиталистичко, онде друштво социјалиcrmuko. O систематском раду у првоме није питање, живи се с дана на дан и иде се напред како догађаји хоће“. Разуме се да су противници социјализма пљескали Бернштајну обема рукама. Та дискусија умарала је и дражила социјалну демократију. На конгресу у Либеку, 1901, „Бернштајнов случај“ поново је изнесен на претресање, и, после дуге дебате, на предлог Бебелов буде донесена. овака одлука: „Конгрес, без резерве, признаје потребу критике над самим собом, ради умнога развића наше странке. Али начин апсолутно искључив, на који је за последњих година друг Бернштајн вршио ту критику, остављајући на страну критику буржоаског друштва и његових бранилаца, ставио га је у сумњив положај и изазвао неодобравање од стране великога броја наших другова“. Чим је одлука изгласана, Бернштајн је тражио реч и дао ову изјаву: „...Природно је да гласање на једном конгресу није у стању да измени моје убеђење. Али,