Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕЛ. 941

с друге стране, израз већине мојих другова никад ми није био равнодушан. Моје је убеђење да је та резолуција објективно неправична према мени, да почива на лажним претпоставкама. Али, пошто је друг Бебел казао да така одлука није знак неповерења, изјављујем за у будуће, да ћу жељи већине на овоме збору указивати свако уважење и свако поштовање, које приличи одлуци конгреса“. Кад је, после извесног времена, смрћу једнога члана странке, било упражњено посланичко место у Рајхстагу, Бернштајн, понуђен, прими се п буде изабран. Тога тренутка пришле су му све социјалисте без разлике. Они су се поклонили, као што се он био поклонио. Ето тако се, завршује Мило, у тој странци практикује дисциплина. Ми ћемо ипак видети, да ни слепо корачање за већином није увек у стању да одржи потпуну хармонију у погледима и тежњама код присталица социјалне демократије.

Међу проблемима, који су често решавани на социјалпсетичким конгресима у Немачкој, на прво место, по датуму, долази верско питање. Оно није додирнуто у теоријском делу Ерфуртскога програма, али је добило своје место тамо, где је реч о реформама које ваља извршити. У 56 тога програма каже се: „Вера се сматра као приватна ствар. Укинути све државне издатке на свештеничке и верске циљеве. Заједнице свештеничке и верске имају се сматрати као приватна удружења, која се баве својим пословима са свим самостално“. Што се школе тиче, она мора остати у рукама лајика. Признавајући цркви за њене унутрашње послове потпуну независност према држави, социјална демократија никад не би пристала да држава и школа дођу под утицај вере. Значи да, чинећи неке уступке, немачке социјалисте у исти мах воде борбу против цркве и вере. Велпка већина њих живи оцепљена од сваке религије, васпитање које сама странка пружа управљено је против цркве, али никад, ни у једној прилици није предузета каква мера, која би ограничавала верску слободу присталица. Кад је, 1597, на конгресу у