Srpski književni glasnik

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. Књига ХП, БРОЈ 5. — 1 Јул, 1904.

СТАРИ МЕХАНЏИЈА. 1

На крају техера, гдје се укрштавала два старинска, изрована. пута, одвојена од свију осталих кућа, у придолици једној, дизала се као нека кула, тврђавица нека, заостала од старих земана. Дебели зидови, никада ваљда не обијељени, погдјегдје прекривени танком маховином, црнили су се, на неким мјестима, као катраном преливени, а безбројне пушкарице, што су служиле мјесто прозора, окићене прилипом и прецуњене итичијим гнијездима, зијали су са свих страна као очи из мртвачке лубање. Једини кров, високи, шиљасти кров, увијек се зеленио, обрастао кумриним грожђем и младим бршљаном, који је обавијао и она три дугачка димњака, што су се поносито уздизали као три недавно засађена бора. За турскога времена то је била војничка стражара, кашње је постала својина некаква бега, док најпошље није дошла у руке познатоме механџији Шћепану Садразану, који је купио за неколико стотина гроша. Купивши кућу, ПЊЉепан је није хтио поправљати. Само је очистио собе, претресао их мало, ловео попа да освјешта и уселио се, а три приземљуше уништио је сасвијем, пробио им зидове M све претворио у једну овећу механу. Механу је уредио лијепо. Пове рафове, нове столице, клупе, столове и све намјестио је тако, како није било намјештено

2

~