Srpski književni glasnik

972 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

у очима и с нечим мекшим и грациознијим у ходу, изазивале су неко неспокојство у мени. Не знајући како, не знајући зашто, дошао сам на

обалу Сенину. Пароброди су једрили у Сирен један за

другим, и одједанпут ми се необично прохте да и пролетим кроз шуме.

Кров на лађи био је прекриљен путницима; прво сунце измамило је људе из куће п против њихове воље, и сад се еви гурају, иду тамо амо, и заподевају разговор с онима који су до њих.

До мене је била једна девојка; без сумње каква радница, с чисто париском грацијом, с лепушкастом плаBOM главицом и гргуравом косом на слепим очима; коса, која је изгледала као накудрављени зраци сунчеви, епуштала се до ува, ишла до затиљка и лепршала се на ветру ; затим, сниже, претварала се у маље, тако ситне, тако лаке, тако плаве, да су се једва назирале, али је човек осећао неодољиву жељу да их обаспе пољупцима.

Како нисам скидао ока с ње, она најзад окрете главу к мени, а затим брзо обори очи; у исто време, једна лака борица, налик на осмејак који ће тек да се помоли, увуче мало крај њених уста, и показа и ту оне ситне, меке, глатке и бледе маље које је сунце помало златило.

Тиха река ширила се све више. Нека топлина и тишина. лебделе су у атмосфери, и нека врева живота изгледала је да обухвата цели простор. Моја суседа понова диже очи, и, овај пут, како сам је ја непрестано гледао, осмену се одиста. С тим осмејком била је необично мила, и у погледу којим ме је кришом погледала указа ми се много штошта, много штошта што дотле нисам знао. У њему сам видео непознате дубине, сву драж љубави, сву поезију о којој сањамо, сву срећу за којом једнако чезнемо. И мене обузе луда жеља да раширим наручја, да је загрлим и однесем негде и да јој тамо шапућем на уво глатке мелодије љубавних речи.

Таман сам поумпо да отворим уста и да јој приђем,