Srpski književni glasnik

С У 4 И 10 pr. 971

бодна, и опет се зачу оно исто страшно зујање и кола пролетјеше и изгубише се. Људи се стали разилазити; само је на страни лежало мртво коњче, покривено крпама, и стари поред њега који плакаху.

Па што се чудновато догодило 7 Пропало је само једно живинче, као „жртва културе“. Градски живот се вратио у своје старо стање, и „култура“ је ишла даље не сјећајући се несреће коју је учинила.

ВлаАДОЈЕ С. Југовић.

УБРОЈ ВИСЕ,

Кад ограну први лепи дани, кад се земља прене иза сна и заодене зеленилом, кад млак мирисан ваздух стане да нас милује по кожи, да нам улази у груди, и као да продире и у само. срце, онда нас обузме нека нејасна чежња за неодређеном срећом, нека жеља да појуримо, да полетимо некуд, да потражимо и необичне доживљаје, да се нагутамо пролећа.

Како је прошле године зима била здраво љута, то је код мене ова потреба кретања постала у месецу мају као неко пијанство које ме је обузело, као напон живота и здравља које се преливало.

Кад сам се једнога јутра пробудио, угледао сам кроз прозор, изнад суседних кућа, велико плаво небо све зажарено од сунца. Канаринке се распевале у кавезима на прозорима; служавке су певале на евима спратовима; весео жагор доппрао је одоздо са улице; и ја изиђем од куће, свечано расположен, и упутим се ни сам не знам куда.

Људи које сам сретао на улици емешили су се; неки дах среће лебдео је свуда у топлој светлости новога пролећа. Изгледало је као да је над целом вароши ћарлијао поветарац љубави; и младе жене које су промицале у јутарњим хаљинама, с неком секривеном нежношћу