Srpski književni glasnik

974 Српски Књижевни Гласник.

крајева, господине, чини ми се да се ви мешате у оно што вас се нимало не тиче“.

Он се трже, и одговори ми: — „О господине, господине! кад видим да се један човек дави у каквом опасном виру, зар треба да га оставим да се утопи7 Ево чујте шта је са мном било, и онда ћете разумети зашто се усуђујем да вам тако“говорим.

„Било је то прошле године, у ово исто доба. Морам вам најире казати да сам чиновник у Министарству Морнарства, где су наши шефови, комесари, због оних својих чиновничких ширита, уобразили ла су прави официри, и поступају с нама као да смо момци на лађи. — Ах, да су сви шефови обични грађани у капуту. — Али манимо се тога. — Еле, ја сам из своје канцеларије увек виђао један мали и сав плав крајичак неба где су летале ласте; и мени је долазило да запграм усред својих црних фасцикула.

„Жеља за слободом тако је расла у мени да најзад, макар како да ми је то било непријатно, одох своме шефу, једном набуситом и вечито љутом човечуљку, пи рекох му да сам болестан. Он ме погледа право у очи и осече се: — „Не верујем вам ни једне речце, господине. Али ипак идите. Само вас питам да ли се у канцеларији ма што може радити с таквим чиновницима 2“

„Али ја сам већ био одјурио, и дошао сам на Сену. Време је било као и данас; и ја седнем на ову исту лађицу да се мало прођем до Сен-Клуа.

„Ах, господине, како би ми мој шеф био добро учинио да ме није пустио!

„Чинило ми се као да се ширим на сунцу. Волео сам све, лађу, реку, дрвеће, куће, људе који су били око мене, све. Имао сам вољу да загрлим што, макар шта: то је љубав разапињала своју замку.

„Наједанпут, у Трокадеру, уђе у лађу једна девојка с бошчицом у руци, п седе спроћу мене.

„Што јест јест, · господине, била је лепа; али је чудновато како нам жене изгледају лепше кад је време

Mo ер AC. Zi a

OS —.

АЕ