Srpski književni glasnik

У 17Р. 0 ЖЕ КИЋ ЈЕ. 975 лепо, у првим данима пролећа: онда имају у себи нешто што опија, неку драж, нешто нарочито, не умем вам ни сам рећи шта. Оне онда дођу онако као вино после сира на вечери.

„Гледао сам је. и она је мене гледала, али само овда онда, као и вас она ваша малочае. Најзад, како емо се дуго гледали, учинило ми се да се већ познајемо толико да се можемо упустити у разговор, п ја је ословим. Она ми одговори. Бадава, била је злраво умиљата. Опијала ме је, драги мој господине!

„У Сен-Клуду сиђе е лађе, — ја се упутим за њом. — Имала је да преда неку израђену наруџбину. Кад се вратила, лађа је баш била отишла. Ја. стадох да идем поред ње, и пријатан ваздух измамљивао нам је обома. уздахе.

— „У шуми мора да је сад врло лепо“, рекох јој ја.

— „Ох, заиста!“ одговори она.

— „Како би било да се мало прошетамо тамо; хоћете ли, госпођице 2“ ;

„Она ме брзо загледа пепод ока, као да хтеде добро да процени ко сам п шта сам, и затим, пошто се неко време устезала, најзад пристаде. И онда емо сталп ла пдемо шумом једно покрај другог. Испод дрвећа које се још није било потпуно разлистало, трава, висока, густа, сјајно зелена, као да је лакована, сва се преливала у сунчаној светлости, а по њој је било пуно ситних бубпца које су се исто тако волеле. Одасвуда су се чуле птичје песме. Онда моја лепотица стаде да трчи и скаче, опијена ваздухом и пољским мириеспма. П ја сам трчао за њом скачући као и она. Ох, господине, како је човек глуп понекад !

„затим отпева као у каквом заносу стотину песама, арије из опере, Мизетину песму! О како ми се ова Мизетина песма онда учинила поетична !... Да плачем скоро! Ох, све су то глупости које нам само муте памет; не узимајте, молим вас, никад жену која пева у пољу, нарочито ако пева Мизетину песму.